Bez naočara ili sočiva nije mogao i verovao je da leka nema. Danas zna da ima i kakve su nijanse boje u očima dragih prijatelja. Za dobrog novinara najvažnije je da je samouveren u svakom trenutku. Takav i jeste Nemanja Velikić, spreman da u svakom času gledaoce informiše o temama iz zdravstva. Ali, jedna tema je za njega sve do nedavno bila tabu.
Optička pomagala su bila sastavni deo mog života 20 godina. Kažem pomagala, jer sam naizmenično nosio kontaktna sočiva i naočare. Bez njih nisam mogao da zamislim dan. Najteže je bilo u nižim razredima osnovne škole. U to vreme nisu postojala plastična stakla, pa sam često lomio naočare. Bio sam mali za sočiva. Svaki odlazak na letovanje ili zimovanje podrazumevao je adaptaciju, ulazak u vodu, bazen ili zimi skijanje uključivali su i naočare. Zbog posla ispred kamere, često sam imao nelagodnosti i zebnju da će mi se sočivo pomeriti tokom čitanja ili ispasti, kaže Nemanja Velikić.
Prvi put se upoznao s mogućnostima refraktivne hirurgije pre desetak godina. Tada nije bio u prilici da se podvrgne toj intervenciji.
Neki od lekara su mi govorili da je moj problem nemoguće sanirati bilo kakvom intervencijom i da prihvatim da je tako kako je. Počeo sam polako da gubim nadu da ću ikad moći da gledam bez pomagala. U kratkom vremenskom intervalu čuo sam dve priče od ljudi koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka, sem da ih je operisao doktor Mirko Jankov. Pričali su mi koje je uspehe imao kod nas i u svetu, i koje je teške slučajeve rešio.
Poželeo sam lično da upoznam doktora i već prilikom prvog rukovanja znao sam da je to to. Doktor Jankov zrači stručnošću, profesionalizmom i poverenjem. Kad imate nečeg vrlo malo, bojite se da biste mogli ostati i bez toga. Lekar osim stručnosti mora da poseduje i to nešto da biste mu prepustili to svoje „malo”. Baš to sam osetio kod dr Jankova, objašnjava Nemanja.
Od same intervencije novinar se nije plašio, mada je postojala neizvesnost kako će sve izgledati, da li će odmah videti, kada će naočare postati prošlost… U vreme dok se premišljao da li uopšte ikad da ode na ovakvu intervenciju, straha je i bilo, ali trenutak odluke odneo je strah.
Zahvaljući medicinskom osoblju LaserFocusa, od samog ulaska u mračnu sobu i preoperativne pripreme osećate se kao da ste u gostima kod najboljih prijatelja. Ambijent i atmosfera koja vlada u LaserFocusu, pa čak i u hirurškom bloku, nisu ni nalik bolnici. Nakon 15 minuta pripreme ulazite u salu gde vas očekuje tim dr Jankova. Sama intervencija traje nekih pet minuta i doslovce nema ni B od bola. Jedino je prisutan prijatan osećaj vlaženja. Od ustajanja s operacionog stola pokušavam da pronađem pojam koji bi opisao taj osećaj i … ne pronalazim ga. Neka bude da je kristal, ono što je najpribližnije kvalitetu vida koji sad imam. Koliko mi prija promena, govori to da se osećam kao da nikad nisam ni nosio naočare.